Činimo li dovoljno da sačuvamo planetu?

Veoma je važno podići svest „okoline“ o okolini.

U tome Vam može pomoći Ecotopia.

Sa raznih strana može se čuti komentar da je naša omladina puna mržnje. To je samo donekle istina. Jer, društvo će uvek bolje uočavati pojedince koji skreću pažnju na sebe čineći izgrede.

Mnogo ozbiljniji problem od ispoljavanja mržnje je nedostatak želje mladih ljudi da se stanje stvari u društvu promeni. Naši omladinci kada osete višak energije u sebi ili odu na fudbalsku utakmicu pa isprebijaju nekoga, ili izadju u diskoteku, nakrkaju se tabletama, zaliju energetskim napitcima i protraće ogromnu količinu energije koja je mogla biti iskorišćena pametno, a ne na ugrožavanje sopstvenog, ili, još gore, tuđeg zdravlja.Oni pasivniji obično „vise“ nad svojim kompjuterima ili se „aktivno“  bave sportom po kladionicama koje (kao nekada kafići) niču na svakom ćošku kao pečurke posle kiše.

Ja ne krivim omladinu za stanje u kojem se nalazi. Da se prisetimo: Današnju omladinu čine ljudi koji su detinjstvo proveli u ratovima, mržnji, krizi, nemoralu, kiču i nekulturi.

Čini mi se da odgovornost za stanje u kojem se nalazi današnja omladina više leži na onima koji su joj pogrešnim vođenjem države iskrojili ovakvu sudbinu. Umesto da nas teraju da setno gledamo u prošlost, prisećajući se vremena kada je Srbija bila velika i kada su u njoj živeli velikani, umesto da nam okupiraju misli raznoraznim nedaćama savremenog sveta i aktuelnim političkim afericama, naši političari bi trebalo da usmere svoju pažnju, i pažnju opšte javnosti na našu budućnost!

Šta to želimo i čemu stremimo? Šta je opšti društveni cilj i kako ćemo ga ostvariti? Šta svako od nas može da učini da Srbija što pre stigne do svog cilja? To su pitanja na koja bi zdravo društvo u svakom trenutku moralo da ima spreman odgovor.

Umesto da nam fokusiraju pažnju na jednu viziju ili na mali broj ciljeva, političari pažnju društva raspršuju na gomilu sitnih, tričavih pojava ili beznačajnih ciljeva. Onda nije ni čudo što društvo nema snage i upornosti da se svojski upusti ni u jedan jedini problem i da na kraju kažemo: to smo rešili! Uostalom, ne može ni biti jasnog pravca ni smernice kada se vladajuća garnitura menja svakih nekoliko godina.

Srbija mi liči na veliki brod krcat oznojenim i iznemoglim veslačima, na čijoj se palubi smenjuju kapetani i kormilari, a svaki bi hteo na svoju stranu:

BROD
I
I
I
I
Kapetan vuče kormilo na jednu stranu, kormilar na drugu, a kormilo puca;
pola mornara diže jedra, pola ih spušta i cepa, a jarboli se lome;
brod se ljulja, kao da tone – a more mirno, ni talasa ni vetra;
samo ptice i ribe začuđeno posmatraju prizor…

Najviše me rastužuje što mi se čini da naša zemlja IMA sve uslove za razvoj (prirodna bogatstva, geopolitički položaj, dovoljno zdravu populaciju, obrazovane i snalažljive ljude), a razvoja nema. Oni koji vode državu trebalo bi, osim priče, da nešto i preduzmu, da pokrenu stvari. I posle Drugog sevtskog rata je bilo i gladi, i nemaštine, i bolesti, pa se zemlja izgradila i obnovila, a omladina je imala ključnu ulogu u obnovi zemlje – ZATO ŠTO JE BILA NADAHNUTA!

Dragi moji Srbi, krajnje je vreme da se nešto malo razmrda. Uskoro se mora pojaviti neka nova harizmatična ličnost, poput brojnih Srba koji su u prošlosti vodili svoj narod, ka nekom jasnom i određenom cilju, viziji… U zdravom društvu i omladina je zdrava i uključena u sve procese. Onda ne bi bilo prostora za mržnju, nasilje ili apatiju.

Samo, daj Bože da, makar ovaj put, taj Neko ne izabere pogrešan put za ostvarivanje opšteg cilja.

Voleo bih da mi neko objasni srpsku ekonomiju: Dinar sve jači, a hrana sve skuplja?

Zašto ljudi nisu zadovoljni sobom?

Zašto se upinju i pokušavaju da budu neko drugi?

Zašto je Second Life tako popularan?

Probao sam SL i zaključio da igrači, izgleda, imaju potrebu da izgledaju što je više moguće drugačije od svoje pojave u stvarnom životu. Čini mi se da razne kreature nadbrojavaju ljudska bića, lascivno i skaredno odeveni likovi nadbrojavaju pristojno odevene žitelje SL-a.  Krila su posebno interesantna, valjda ljudi imaju potrebu da vizualizuju svoju sposobnost levitacije u igri (kao: Bog je sedi starac koji ima bradu…

Sama igra je, u suštini, interesantan sociološki, a i psihološki fenomen. Mislim da je treba posmatrati odvojeno od ostalih žanrova elektronskih igara, a i od drugih multiplayer igara, jer igrač nema pred sobom cilj koji treba da ostvari. Uostalom, igra ne propagira (direktno) takmičarski duh među igračima.

Ne sudim ovde ni autorima igre, ni igračima, već mi se čini da je ljudska psiha pronašla još jedan vid izražavanja kroz kreiranje svog (svojih) alter-ega. Ako uzmete u obzir količinu vremena i novaca da se likovi u SL osmisle, uklopi njihova odeća, kreiraju animacije za određena raspoloženja/radnje, sociološki povežu i sl. tek onda dobijate sliku o veličini i značaju ovog fenomena u savremenoj – digitalnoj eri.

Moje igračko iskustvo nije veliko, recimo da sam „prešao“ nekoliko igara različitih žanrova, ali je SL ostavio poseban utisak zbog svoje ideje da razvoj igre treba da „potegnu“ sami igrači i da uz to još i uživaju kreirajući nove objekte (zgrade, predmete, odeću…) u igri.

Tomas San Miguel – čuo danas na SkyFM – New Age.

…ali mi je prvi BLOG-post.