Zašto ljudi nisu zadovoljni sobom?
Zašto se upinju i pokušavaju da budu neko drugi?
Zašto je Second Life tako popularan?
Probao sam SL i zaključio da igrači, izgleda, imaju potrebu da izgledaju što je više moguće drugačije od svoje pojave u stvarnom životu. Čini mi se da razne kreature nadbrojavaju ljudska bića, lascivno i skaredno odeveni likovi nadbrojavaju pristojno odevene žitelje SL-a. Krila su posebno interesantna, valjda ljudi imaju potrebu da vizualizuju svoju sposobnost levitacije u igri (kao: Bog je sedi starac koji ima bradu… 
Sama igra je, u suštini, interesantan sociološki, a i psihološki fenomen. Mislim da je treba posmatrati odvojeno od ostalih žanrova elektronskih igara, a i od drugih multiplayer igara, jer igrač nema pred sobom cilj koji treba da ostvari. Uostalom, igra ne propagira (direktno) takmičarski duh među igračima.
Ne sudim ovde ni autorima igre, ni igračima, već mi se čini da je ljudska psiha pronašla još jedan vid izražavanja kroz kreiranje svog (svojih) alter-ega. Ako uzmete u obzir količinu vremena i novaca da se likovi u SL osmisle, uklopi njihova odeća, kreiraju animacije za određena raspoloženja/radnje, sociološki povežu i sl. tek onda dobijate sliku o veličini i značaju ovog fenomena u savremenoj – digitalnoj eri.
Moje igračko iskustvo nije veliko, recimo da sam „prešao“ nekoliko igara različitih žanrova, ali je SL ostavio poseban utisak zbog svoje ideje da razvoj igre treba da „potegnu“ sami igrači i da uz to još i uživaju kreirajući nove objekte (zgrade, predmete, odeću…) u igri.
